Konkurs

Olina je često plakala. Nije imala volju da se igra sa drugom decom niti da prelistava knjige, čak je zapostavila i crtanje koje je kao sasvim mala devojčica jako volela. Vodili su je kod raznih lekara, pokušavali mnogo toga ali pomoći nije bilo – ona bi i dalje bila tiha i potištena. Tada su njeni roditelji primetili nešto neobično – čim bi se našla pred providnim oknom uključene mašine za veš, devojčica bi se smirila.

Sedela bi ispred okruglog stakla i bivala sasvim očarana onim što vidi.

„Zašto te veš koji se okreće toliko zabavlja? Šta vidiš u tome?“, pitali su je oprezno.

Ali devojčica bi bila toliko hipnotisana šarenim virom da ne bi ni odgovorila.

Roditelji su razmenjivali zabrinute poglede i potom se dugo tiho domunđavali u spavaćoj sobi. Iako je Olina uvidela da ih je prilično zabrinula, rešila je da nikome ne priča o tome šta vidi u raznobojnom vrtlogu. I onako joj niko ne bi poverovao.

Ona je, čim se staklo zavrti, viđala čudno stvorenje velikih očiju. Nazvala ga je Hiro.

Verovatno bi je odrasli ubeđivali da je to samo njen izobličeni odraz na krivom staklu ili neka druga jednako dosadna pojava. A tek kada bi im ispričala da je Hiro počeo i da joj se obraća? To bi ih sigurno toliko uzrujalo da bi joj zabranili i da ulazi u kupatilo, dok mašina radi.

„Otkuda ti tu?“, bilo je prvo pitanje koje mu je devojčica uputila, kada su oboje shvatili da mogu da se sporazumevaju.

„Otkuda ti tu?“, uzvrati joj ovaj istim pitanjem, pa je devojčica na tren pomislila da je reč o od‌jeku.

„Ja ovde živim…“, reče ona nesigurno,

„Pa i ja ovde živim“, uzvrati on dosta sigurnije.

„Kako to da te samo ja vidim?“

„Svi mogu da me vide, ali verovatno si me samo ti primetila! Videti i primetiti nije isto. Ljudi su prestali da primećuju, čak i čuda…“, rekao joj je.

„A ti ih često primećuješ?“

„Nema im broja! Uroni u moje oči, malo dublje u vrtlog, pa ćeš ih i ti primetiti!“, predloži joj okati.

Čim se zagledala u šarenilo, naglo je poletela sa Hiroom kroz raznobojni tornado svega i svačega. Smejala se i gledala oko sebe u čudesa koja su se pred njenim očima smenjivala kao na ringišpilu – velika kartonska kutija se pretvarala u kućicu, deca skaču po barama pod bučnom, prolećnom kišom, niču šatori od ćebadi iznutra osvetljeni baterijskim lampama, odbegli rođendanski baloni i papirni zmajevi igraju na vetru, senke šaka na zidu pretvaraju se u guske, krokodile i orlove, plišani meda u polumraku očima upija najvažnije tajne sveta i nikome ih ne odaje, nameštaj se pretvara u mala ostrva koja se uzdižu iz vrele lave…

Kada je mašina konačno završila svoj program, sve je utihnulo i Olina se ponovo našla na prostirki u svom kupatilu.

*

Jedva je čekala da se mašina ponovo uključi.

„Vau! Kako je lep i zanimljiv taj tvoj svet!“, bilo je sve što je uspela da izgovori.

„Zaista jeste! Hoćeš li da ti otkrijem još jednu tajnu?“, upita je iznenada.

„Hoću!“, reče.

„Moj i tvoj svet su isti! Gotovo preslikani!“, šapnu joj Hiro.

„Ali moj se ne vrti!“, primeti devojčica snuždeno.

„Pa, zavrti ga!“, doviknu joj okati veselo, neposredno pre nego što se doboš mašine ponovo zaustavio.

*

Od tog dana, Olina je počela da proizvodi doživljaje! Igrala se napolju i ponovo počela da crta,i to raznim, novim tehnikama. Ovladala je jezikom gluvih i Morzeovom azbukom, za svaki slučaj. Nadahnuta jednim svojim stripom, napravila je pozorišnu predstavu sa drugarima iz kraja. Udomila je ćurku, odbeglu sa pijace. Naučila je da vezuje dvadeset vrsta čvorova i razlikuje sve tipove oblaka, poimence. Izmišljala je jezike koje razumeju samo biljke u dvorištu. Pisala je poruke na kamenčićima i ostavljala ih na skrovitim mestima po celom gradu. Osmislila je grb, zastavu i himnu za svoju sobu.

Postajala je sve radosnija. Više nije plakala. Niko nije znao kako se dogodio preokret, ali su svi bili zahvalni na toj čudesnoj promeni i uživali u društvu vesele Oline.

*

Godine su prošle. Mašina za veš je odavno zamenjena novom, koja nije imala stakleno okno i otvarala se odozgo.

Olina je odrasla i postala vrsna slikarka. Izlagala je po celom svetu — njene čuvene slike koje su predstavljale spletove šarenih vrtloga i neuhvatljivih trenutaka iz detinjstva, postale su veoma tražene na svim kontinentima i prodavala su se za velike sume.

Samo jednu svoju sliku, naslikanu na platnu okruglog rama, nikada i nikome ne bi prodala. Bila je prikačena na zid u njenoj spavaćoj sobi. Zahvaljujući vešto umetnutom kugličnom ležaju na poleđini rama, mogla je da se zavrti.

Na njoj bi, tada,jasno mogao da se primeti Hiro.